PONAŠANJE PRE, ZA VREME I POSLE UTAKMICE ILI TRENINGA

Kako je svaki tekst koji postavimo ovde na blogu inspirisan radom u našem odbojkaškom klubu, i situacijama u kojima se nađemo, tako je i potreba da se oglasimo na ovu temu nastala nakon odigrane utakmice u pionirskom prvenstvu organizovanom od strane Odbojkaškog saveza Beograda. Utakmice, koja je pored fenomenalne borbe i dobre igre obe ekipe, imala i sve one loše momente koji ne bi trebalo da se dešavaju: nesportsko navijanje, napad pubilike na trenera, svađa nakon utakmice, pretnje.....

Nakon utakmice krenule su nuspojave: komešanje misli, jed, nervoza, zbog nepotrebnih izliva loših misli, nevaspitanja, nerazumevanja, nesportskog ponašanja. Poraz je pao u drugi plan. Odbojka je pala u drugi plan. Sport kao oblik zdravog načina života i vid relaksacije, je pao u drugi plan. Sa igračicama razgovaramo o sportskom ponašanju pre, za vreme i posle utakmice i treninga.

Nameću se sledeća pitanja:

Da li ulaziti u sukob sa protivnikom, saigračicom, trenerom, sudijom, roditeljima, publikom? Da li dozvoliti to sebi, da li sebi pokvariti utakmicu, trening, dan? Kako se nositi u takvim situacijama? Šta se smatra sportskim ponašanjem?

Mislim da je odgovor na sva ova pitanja jednostavan.

Dostojanstveno.

Bez sukoba.

Sa poštovanjem.

Sa osmehom na licu i

Naučenom lekcijom ili jednom rečju

SPORTSKI

Jer ono što iza nas ostaje, nije materijalno, nisu pobede i porazi, već osećaj koji smo kod drugog izazvali, trag koji smo kod njega ostavili, lekcija koju smo pružili prvenstveno mlađima od sebe mada su to često lekcije koje su više potrebne nama “starijima”.

Poštovanje koje smo pokazali ljudima oko sebe, počev od poštovanja prema tetkici, čuvaru i domaru, koji su salu za nas pripremili, pa preko poštovanja koje prikažemo prema svojim roditeljima, jer su nam omogućili da se bavimo sportom, saigračima, koji zajedno sa nama vredno rade i čine trening, trenerima, koji se trude da nas nauče sportu i njegovim tajnama i koji nas uče da uživamo u onome što radimo, protivnicima, koji nam svojom igrom pružaju nove lekcije, publici, koja nas motiviše da budemo bolji, ali prvenstveno prema sebi, jer bez poštovanja, svoga vremena, svog rada i svog zalaganja sve nabrojano pada u vodu.

Sportsko ponašanje i bavljenje odbojkom (sportom) nije samo doći na trening ili utakmicu. Nije dovoljno, doći i dati svoj maksimum u izvođenju odbojkaških, rukometnih, košarkaških......elemanata ili poznavanje taktike, to je mnogo više. To znači biti dostojanstven u svakom trenutku bio on lep ili ne, biti drug i u pobedi i u porazu, biti dostojanstven u svakom trenutku i uvek imati na umu to da vas neko gleda i uči od vas.

Kažu:

Ko gubi ima pravo da se ljuti?

Ima ali sportski, sa željom da više i bolje trenira, radi i napreduje.

U vremenu gde je sve instant, gde se u filmovima pojavljuju instant heroji. Heroji kojima je dovoljno da ih ujede neka životinja ili zadesi neka prirodna katastrofa iz koje izlaze kao junaci, kojima je odjednom sve lako i koji lako savladavaju prepreke i lako dolaze do pobede, deci je sve teže objasniti da samo rad, trud i poštovanje sebe i svih ljudi koji im se nađu na putu, dovodi do pobede i unutrašnjeg zadovoljstva.

Nama trenerima je sve teže da se nosimo sa tekovinama savremenog doba ali to nije razlog za odustajanje. Naša obaveza je da deci, našim igračima, našim sportistima objasnimo i da ih učimo pravom sportskom ponašanju i sportskim vrednostima koji će im u životu kasnije i te kako značiti. Naravno i mi grešimo, i nama se u žaru borbe desi neki ispad, crveni karton, jer i mi smo ljudi, ali i takvo naše ponašanje mora da bude lekcija kako nama samima tako i deci.

Ponašanje roditelja na utakmici, ostavljam za kraj, jer je ono najnezahvalnije za komentarisati. Svaki roditelj je najosetljivi kada je njegovo dete u pitanju. Svako od nas svom detetu želi najbolje. Svako od nas bi sve učinio za svoje dete. Ali da li tim svojim postupcima i ispadima učimo dete pravim vrednostima? Da li mu pokazujemo ispravan način za rešavanje problema? To su teme na koje treba naći tačne odgovore i primenjivati ih. Uglavnom najbolji savet koji mogu roditeljima dati je (citiram):

TRENER – TRENIRA

SUDIJA – SUDI

VI SE ZABAVLJATE

VAŠ ZADATAK JE DA PODRŽITE EKIPU I VAŠE DETE! ZATO NEMOJTE RAZMIŠLJATI O TAKTICI IGRE, NEMOJTE VREĐATI PROTIVNIKE, TO SU DECA KAO I VAŠA! APLAUDIRAJTE ŠTO JAČE MOŽETE!

UŽIVAJTE U SPORTU!

Note for my self and my colegues coaches:

Budi trener i čovek! Dostojanstven i u pobedi i u porazu! Ne budi sujetan! Uči od dece jer oni su naši najbolji učitelji! Ne zaboravi da si ti prvenstveno učitelji i drug a tek onda trener!
 

Bojana Milivojević

Predsednik i trener Odbojkaškog Kluba "Novi Beograd".

Diplomirani menadžer u sportu i diplomirani strukovni trener u sportu odbojka. 

Majka dve devojčice.

Najnovije:

Komentari