Ne očekujem da moje dete bude profesionalni sportista

“Kakve su ti misli takav će ti život biti” - otac Tadej

Godinama možda već i decenijama se provlači rečenica roditelja koja kasnije po svemu sudeći postaje misao, želja i na kraju realnost i neizbežna budućnost deteta. 

Da li smo lažno skromni i eto lepo vaspitani pa nas je sramota da o svom detetu mislimo u superlativu i da li je sreća rezervisana samo za neke tamo ili može da se dogodi i nama i našoj deci?

Nemamo ambicuju da budu profesionalni sportisti, nemamo ambiciju da budu đaci generacije, ili u najgorem slučaju vukovci, pa šta im onda zelimo da naša deca postanu -  jedno veliko ništa?

Da li smo preambicizni ako svom detetu ukažemo na postojanje nekih viših ciljeva I da li ćemo time izazvati osudu okoline?

Da li ako namećemo detetu naše ambicije i ciljeve sputavamo dečije? I da li su to naše neostvarene ambicije ili je putanja kojom treba uputiti svoje dete. Da li mu tim ambicijama pomažemo da vidi neki viši cilj ili način ponašanja da preuzme odgovornost  iako je još mlad. Odgovor na to pitanje je zasigurno da i u slučaju moderne generacije mislimo da mora da se nametne ambicaja u suprotnom će preovladati jedna jedina ambicja kod dece - najnoviji telefon i beskonačni internet.

Šta se dešava sa skromnim roditeljm koji nije ocekivao ništa od svog deteta, kojim slučajem prođe kroz sve krugove pakla i postane profesionalni sportista poznat u svetu. Da li se taj skromni roditelj odriče svog deteta i da li je ostatak života nesrećan zato što mu se nije ispunila želja da mu dete bude ...... Pa jedno veliko ništa. Ili se brže bolje pojavi kao stub oslonca i pratioc svoga deteta kroz sve životne probleme i sve loše I dobre trenutke koje je dete imalo na putu do vrha, iako je I sam svestan da nije bas upoznat sa njegovim odrastanjem.

Smisao rečenice “Ne očekujem da bude vrhunski sportista” nisam uspeo da razumem ni posle 15 godina rada u OK Novi Beograd, uspeo sam da je razumem kada sam svoje dete upisao na sport.. Čuvena rečenica je zapravo alibi da se moderni roditelj ne interesuje za ono što dete radi, "na sigurnom je dok dete trenira KONAČNO imam vremena za sebe", ako i uspe to je zato što ima posebne i savršene roditelje.

Nemojmo se zavaravati, dete će biti uspešno ne bitno u kojoj delatnosti samo onoliko koliko vi želite da ono bude uspešno, vaša letergičnost prema detetu sigurno će rezultirati detetovom letargičnostu prema životu i sklonost ka lenjivosti, neradu, prečicama što opet navodi dete na odluke koje se čine brže I lakšim sa boljim rezultatima, ali sa nesagledivim posledicama

Sasa MIlivojevic | autor | OK Novi Beograd

Diplomirani menadžer u sportu i diplomirani strukovni trener u sportu odbojka. 

Najnovije:

Komentari